Srpski književni glasnik

НУ МА ВУМ ЕСИМАЉЋЕ

| НАЛИЧЈЕ ЈЕДНОГА ВЕЛИКАНА.

(4)

(НАСТАВАК)

Ако је икад било два бића која нису створена за заједнички живот, то су одиста били Нума и Роза“ лија. Супротни по нагону, по васпитању, по нарави, по рођењу, не слажући се ни у чем, то су били Север и Југ у сукобу, и без наде да се икада споје. Страст живи од ових супротности, и не хаје за њих кад јој се укажу, свесна своје моћи; али у свакидашњем току живота, у једноликом низању дана и ноћи под истим кровом, магла онога заноса што се зове љубав, подиже се, и ми се видимо, и тачно судимо једно о другом.

У новом браку, то буђење није дошло одмах, бар не за Розалију. Увиђавна и разумна за све друго, она дуго остаде заслепљена према Руместану, не дајући себи рачуна колико она стоји изнад њега. Међутим, он брзо дође себи. Јужњачко одушевљење је пролазно, тим пролазније у колико је жешће. А после, јужњак увек сматра жену као потчињено створење, и чим се ожени и обезбеди себи срећу, он се угнезди у кући као господар, као паша, примајући љубав као подворење, и налазећи да је то већ сасвим довољно; јер, на крају крајева, бити вољен, то човеку одузима времена, а Нума је био врло заузет новим начином живота, који је изискивала његова женидба, његово велико богатство, високи положај који је сада заузимао у Палати Правде као зет Г. Ле Кеноа.