Srpski književni glasnik

ПУМА РУМЕСТАН. 105

Сто хиљада динара теткизих послужили су на исплату Малмуса и намештаја за момачки стан, да се једном пречисте рачуни са оскудним и мучним бећарским животом; и њему слатко паде прелаз са клупе од олињалог плиша, и мршаве хране, поред сшаре свачије, у трпезарију у Скрибовој улици, где је лепо седео у зачељу, преко пута своје отмене мале Парижанке, о раскошним ручковима које је давао у част адвокатских и оперских величина. Провансалац је волео сјајан живот, добру трпезу и спољни бљесак ; али је он то волео нарочито ту под руком, у својој кући, правећи при том раскалашне досетке које иду уз цигару дувана и преслану причу. Розалија пристаде на све, навикну се да јој кућа буде увек отво: рена и сто увек постављен, да сваке вечери има десет, петнаест гостију, и то скоро само људи, црних фракова, од којих је њена отворена хаљина тако одударала; а кад се донесе кафа и отворе кутије с хаваном, она се повлачила уступајући место разговору о политици и разузданом смеју, којима се обично завршавају бећарски ручкови.

Само домаћице знају колико таква посведневна раскош задаје свакојаких брига, невидљивих тешкоћа у послузи. Розалија се борила с њима, не жалећи се ни једном речи, трудила се свим силама да одржи реду овом необузданом животу, завитлана одушевљењем свога страшног великана, који је узносио својим полетом, и смешио се, с времена на време, на своју женицу, услед каквог громогласног говора. Она је само једно жалила: што су тако мало остајали сами. Чак и на доручку, оном јутарњем адвокатском доручку с ногу, да се не задоцни за претрес, увек је неко трећи био између њих, онај пратилац без кога јужњак није могао да живи, неизбежни пријатељ који уме да нађе згодан одговор за његове уски: пеле мисли, мешица о коју се он пријатељски ослањао, и која му је носила његов одвећ тежак портфељ, кад би ишао у суд.

О, како би га она радо пратила преко мостова, како