Srpski književni glasnik

106 Српски Књижевни Гласник.

би била срећна да га, у кишовите дане, сачека у њиховим колима, па да се заједно врате кући, припијени чврсто једно уз друго, иза замагљених прозора који се тресу. Али она то више није смела ни да му помиње, знајући унапред да ће он увек наћи какав изговор, какав састанак заказан у судском трему једноме од оне три стотине присних пријатеља о којима је јужњак говорио разнеженим гласом:

— Он ме обожава... Скочио би у ватру за мене...

Тако је он схватао пријатељство. У осталом, он је правио познанства без икаквог обзира. Његова лакомисленост, његова весела и ћудљива нарав бацали су гау наручје коме било, и отрзали га убрзо натраг. Сваке недеље, њега је залуђивао какав нови пријатељ, једно ново име, које му је непрестано било на уснама, које је Розалија свакога обеда брижљиво записивала на мали, украшени јеловник, и које је, после, одједном ишчезавало, као да је личност дотичнога господина била тако исто непостојана као избледеле шаре на маломе картону.

Међу овим узгредним пријатељима, један једини држао се добро, и то више стари друг из детињства него пријатељ, јер су Руместан и Бомпар били рођени у истој улици. Овај је био члан породице, и, одмах после свадбе, млада жена затече у својој кући, посађену на почасном месту, као какав кућни намештај, ову мршаву прилику са главом као у каквог паликара,: великога орловског носа, са очима које су, као две кугле од агата, биле усађене у жутој набораној кожи, правој кордовској кожи, са оним борама које обично имају на лицу стари глумци и кловнови, принуђени да се непрестано кревеље. Па ипак, Бомпар није никад био глумац. У једно време, бис је хорски певач у Талијанском Позоришту, и тамо га је Нума и срео. Сем ове појединости, било је немогућно знати ма шта ближе о овом тајанственом бићу. Он је био видео све, огледао се у свима позивима, путовао

' Грчка усташ из рата за ослобођење. Пр.

ПРУТ ЗРНЦА УН УРА РТЕ РОА РТА.

па аља 4 а ал ј ос љос њаа свииво о авасааса с-а ласек-— -ле час - = ~