Srpski književni glasnik

Нума РУМЕСТАН. 107

свуда. Никад се пред њим није могла повести реч о каквом славном човеку, каквом чувеном догађају, а да он одмах не устврди: „То је мој пријатељ...“ или „Био сам присутан... Сад сам баш отуда...“ МИ одмах би, у потврду тога, испричао какву анегдоту.

Надовезујући његове приче, долазило се до невероватних стицаја ствари: једне исте године, Бомпар је предводио једну чету пољских и черкеских војних бегунаца при опсади Севастопоља, управљао дворском ка. пелом холандског краља, и био у поверљивим односима са краљевом сестром, што му је донело шест месеци заточења у хашкој тврђави, али му ипак није ништа сметало да, у то исто време, учини један упад од Лагуата до Гадамеса, усред афричке пустиње... Све би то он причао јако наглашујући речи по јужњачки, и свеча. ним гласом, са врло мало покрета, али са несвесним грчењем мишића нз лицу, које је мучило гледаоца као пре: лавање боја од сломљеног стаклета у калеидоскопу.

Бомпарева садашњица била је тако исто мрачна и тајанствена као и његова прошлост. Где је живео» од чегаг Он је час говорио о великим предузећима за израду асфалта, којим би се један крај Париза патосао на врло јевтин начин; затим, одједанпут, сав заузет проналаском једнога поузданог лека против филоксере, он је само очекивао једно писмо из министарства па да одмах дигне премију од сто хиљада динара, и исплати свој дуг у малој кафаници где се хранио, и чијег је газду доводио до лудила својим бесомучним привиђањем кула у ваздуху.

Овај поманитали јужњак био је право увесељење за Руместана, и он га је увек водио собом, правећи шале на његов рачун, подбадајући и распаљујући његово лудило. Кад би се Нума заустављао на булевару, да разговара с киме, Бомпар се достојанствено склањао у страну, као човек који хоће да припали своју угашену цигару. Виђао се на погребима и на позоришним премиерама како распитује, сав ужурбан: „Јесте ли видели Руме-