Srpski književni glasnik

108 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

станар“ Најзад је био успео да буде познат као Нума. У Паризу је ова врста пратиоца доста честа; сви чувени људи вуку за собом по каквог Бомпара, који их прати као сенка, и тиме долази до извесног значаја. Случајно, Руместанов Бомпар је био сам по себи довољно оригиналан. Али Розалија није могла да трпи овога злог духа своје среће, који је увек стојао између ње и њеног мужа, и отимао јој ретке тренуткс кад је могла остати насамо с њим. Уз то, ови пријатељи су говорили наречјем које је њу искључивало из разговора, и смејали се локалним досеткама које су непреводљиве. Оно што му је нарочито пребацивала, то је била она његова потреба да лаже, оне измишљотине, у које је она најпре веровала, толико је превара била нешто непојамно за ово отворено и искрено биће, чија је највећа драж био склад између речи и мисли, склад који се осећао по звучности и поузданости њенога кристалног гласа.

— Ја га не марим... То је лажов..., говорила је она, тоном искрене срџбе, који је јако увесељавао Руместана. Он је одговарао, бранећи свога пријатеља:

— Та није, није он лажов..., то је човек од маште, будан сањалица који прича своје снове... У мом крају има пуно таквих људи... Томе је узрок сунце, њихов говор... Ето моја тетка Портал... Па и ја сам, свакога часа, да не пазим на себе...

Једна мала рука би га прекидала, заклапајући му уста:

— Ћути, ћути... Ја те више не бих волела да си и ти с тога Југа.

Међутим, он је баш био с тога Југа; и у пркос париског понашања, отмене углађености која га је притезала, из њега ускоро изби на површину тај страшни јужњак, шабленски, суров, бесмислен. То се десило први пут поводом религије: у томе, као у свему осталом, Руместан се држао традиције свога краја. Он је био католички Провансалац, који иде у цркву само пред крај службе да доведе своју жену, одстоји мало код врата, поред кропконице, гледајући с висине, као тата на дечјој