Srpski književni glasnik

ХОСЕ-МАРИЈА ДЕ ХЕРЕДИЈА. 119

бела, елегантна, с по једним сонетом на свакој страни, међу широким белим ивицама.

Могло би се чак рећи да је тај његов стално сјајни стил мана, и да та стална величанственост и напрегнутост, и та немилостива непогрешност цртежа на тврдом и сјајном и бојадисаном градиву, умарају; Хередијино песништво има неки метални одблесак и металну крутост, — или, још тачније, онај тврди сјај слика на емаљу, печених с емаљем и неизгладивих са њега. /Љегова би збирка требала да носи име: Емаљи и Камејп, које је Готије дао својој збирци.

Али би било врло погрешно учинити му тај прекор. Та се погрешка у критици чини врло често. Критичари врло често зажале што уметник, чије су добре особине пре тога похвалили, нема у свом делу и другу неку особину, коју прве особине искључују. Не може дело имати у исто време и неку особину и особину њој противну, — бити велико и мало, силно и нежно, узбуђено и неузбуђено, шарено и бисерно сиво. Поменуте особине Хередијиног песни штва неизбежне су мане његових врлина. Ако сте жељни других особина, тражите их у другим делима, — којима би тако исто било погрешно замерати што немају особине оних првих дела. Хередијини сонети имају сјај, величанственост, енергију, и шо су особине ради којих су они писани и које у њима треба тражити. — Оне су, осим тога, код њега увек одржане у границама савршеног укуса.

Уз тај стил пун сјаја и пун боја, једна краткоћа, једна збијеност и сугестивност у казивању, које нису никад биле надмашене. За Хередију се рекло да у својих четрнаест стихова збије читав спев. Ја сам поменуо сонет После Кане. Да чујемо ту страницу из римске историје.

Аргез Саппев Џп дез сопзш5 е, Гашкге Ки хегз Шпбегпе Оп Уепизе. Т' Аш де а Феђогае, (тор рет Ре тогз еђ фагтез. Га [опдге ап Сарбонп Тотађе, је ђгопхе =пе ег Те сле! гоџсе езЕ бегпе,