Srpski književni glasnik

Српски Књижевни Гласник

Еп уат је Отапа РопШе а Та ип Јес збегпе

ЕЕ сопзие Чецх [015 Гогасје зњуШи;

Р'ап Јоле заполоћ Гатеш, Ја уеџуе, Гогрће п Етриззепе Коте еп АЧеп! дие Ја (беггепг сопз[егпе. БЕ сћадце зој' Та Тоше аПпаћ апх адцедцесв, Рјеђе, езсјауез, епјао5, [ештез, ује-Шагаз садис5 КЕ 6оп се апе уота Зириге еђ Гегеаз е;

Топ5 апхјеих де уојг зигејг, ап 405 уегтец

рез топ5 Зађиз оп ши Гое запејапе ди зојеп, ће Оћећ ђогепе топе зиг Гејерћап| беше!

Коментар је можда излишан. Одмах се види колико је ствари казано у ових четрнаест стихова: и бегствоим неред после битке, и бојно поприште далеко од Рима, и у Риму свештеници, и гомила, и живот дневни, и на крају она величанствена слика Сабинских брда, под црвеним сунцем, са силуетом „једнооког Вођа“, — долазак Ханибала. ИМ колико још других појединости! (И како тачних, знаће само онај коме је потанко познат тај лист из римске историје). Где би Момзену било потребно десет страна, Тациту две, Хередији је четрнаест стихова довољно. То је једна од привилегија уметности. Уметност „резимује“.

К томе, или тачније, при свем том, то јест у пркос тој краткоћи, у Хередије је све прецизно и све савршено: и стих и слик (као што ћемо одмах видети), и избор речи, и избор појединости, и распоред и сразмера и

1 Један консул убијен, други бежи ка Линтерну — Ила:-у Венузију. Ауфид се излио, препун — Лешева и оружја. Гром је ударио — У Капитол, бронза се зноји, а црвено се небо помрачило.

Узалуд је Првосвештеник приредио гозбу боговима — И упитао два пута књиге сисилинске; — И дед, п удовица, и сироче, дугим јауком, — Испунили су ожалошћени Рим, окамењен страхом.

Сваке вечери, гомила је ишла до Водовода, — Пук, робови,

жене, деца, изнемогли старци, — И блуднице иг Субуре и робијаши из тамница;

Сви пуни стрепње ишчекујући, да се на руменим плећима Сабинских брда, над којима се сија крваво око суачево, Појави једнооки Вођ на свом афричком слону.