Srpski književni glasnik

ХОСЕ-МАРИЈА ДЕ ХЕРЕДИЈА. 123

и смарагда по мртвом, непомичном и плавом кристалу“, — она златна мрежа у коју песник облачи своје снове, — и оне велике очи попрскане златним звездицама у којима је Антоније видео „читаво широко море по коме беже галије“, и у којима је испричана судбина целе трагичне поворке сужњева великих и лепих очију. Такав је, између осталих, цео сонет Орлова смрш. Али ја се бојим да не прекорачим време, јер имам још нешто да кажем о Хередијином стиху. Рећи ћу само да смо сада далеко од оних описних песника о којима смо говорили у почетку... И још ово: — У историји флорентинској познат је један „владалац“, песник у исто време, и велики заштитник књижевности и уметности: Лоренцо де' Медичи, названи # Магтј со; — ГаштепЕ [е Магтећдие, пошто смо на часу француског језика. Хередији би тај надимак приличио пре свих других: /-М. аде Нетбага, !е Магтејтдие... Ја сам тај историјски надимак поменуо с тога што ми је непрестано на устима та реч: тате дие, која најбоље карактерише Хередију, а ми јој у српском језику немамо правог еквивалента.

%

Ове песничке особине Хередијине помаже један с1ољашњи песнички облик — стих и слик — који и у француском песништву (које је, међутим, имало Виктора Хига) стоји усамљен.

Романтизам, је — оличен у Виктору Хигу, — као што смо рекли, усавршио у највећој мери технику стиха. Док су класични песници ХУП века, Расин, на пример, састављали стихове монотоне, сувише правилне, и гонили их све два по два напоредо, тромо, увек једнако, упрегнуте као волове у плугу; док је Расин сликовао речи таћеџ" и дошеиг, или јецпеззе и тлешезе, или детџет и ргетгег, или 705 и пош5, или два инфинитива и два адверба; догле су романтичари и њихови последници Парнасовци ис«овали од александринца скоро нов стих, гибак, кадар да да најразноврсније ефекте, и изумели сликове који,