Srpski književni glasnik

ХОСЕ-МАРИЈА ДЕ ХЕРЕДИЈА. 129 овај (да наведем један између двадесет), који мени из гледа најсјајнији у француском песништву :

Јадћ, сћег апх тагиз, зиг ип ђес де стајеге

Је ше Агеззајх, уегтеП, јоуеих де Ја сојеге

Рештапје оп ди те еђошкзап| Чез Поћ.,

Какву вредност добија важна реч ссшталтге, и какву, уз њу, и друга важна реч 60'ош5зат, тим што су издвојене од своје именице, и бачене, једна преко краја стиха у идући стих, друга преко прелома, у идући полустих!

Је те Агегзај-, уегтеП, јоуеих де Ја сојеге ЕСОМАХТЕ, оп ди ге || 6-Рои-48-затћ Аез [015!...

И како би ми било лако — кад бих имао времена — показати како је у овом стиху при свем том одржана најправилнија метрика, а његов ритам добио неку гипкост, неку разноврсност, неко трептање, који опомињу на рафиниране музичке ритме.

Што се слика тиче, од Хередијиног слика нема пунијег, ређег, богатијег, нити слика који би тако стално био пун, редак, богат. Отворимо на којој хоћемо страни његове 7рофеје, — сада је можда јасно да имају права да се зову 7Трофеји, — ми ћемо видети најзвучнији слик који можемо замислити. Не само да безмало сваки самогласник у слику има свој сугласник ослонац, но је још тај сугласник-ослонац скоро свакада звучан, — врло често к и [, то јест два најзвучнија сугласника, она која су најближа самогласницима, која често и јесу самогласници. Више још, Хередија најрадије прави сликове са два сугласника-ослонца; и доиста, прави богати слик је само слик са два таква сугласника. Слогови који праве слик код Хередије су увек звучни или музикални. Меки, пуни, тамни или јасни, оштри и као „коштуњави“ од сугласника, — сребрни, кристални, звонки као звона и звучни

1 (Реч је о кипу „Баштенског бога“). — Пређе, драг морнарима, на кљуну галије — Стајао сам усправљен, сав румен, и уживао сам — У запенушеном гњеву и у сјајном кикоту таласа.

9