Srpski književni glasnik

146 Српски Књижевни ГлАСНИК.

Строгим прописима и тачном њиховом извршењу има се приписати, те је мало по мало српска варош добијала карактер, за оно време, готово западњачки, на. рочито кад се узме у обзир какав је неред и мурдарлук владао у турској вароши и у каквом бедном стању налазио се град, у коме је тада било и мало илоше војске.

Немачки официр и путописац Пирх, који је 1829 године путовао по Србији и о том свом путовању издао књигу, коју је Др. Драгутин Мијушковић превео на српски, не зна доста да се нахвали српскога Београда, који му изгледаше чист и уређен према свему оном што је видео у граду и у турској вароши. Не треба заборавити да се баш у то доба турска царевина борила с материјалним неприликама и да је занемарила и београдску тврђаву. У исто доба радило се у српском Београду живо на томе да се доведе у ред не само државна администрација, него и општинска администрација.

Од зграда које су Београду од 1820—1830 биле на гласу са свога значаја и са свога оригиналног архитекског украса, била је најугледнија она коју је Кнез Милош подигао за Кнегињу и за своје синове Милана и Михаила. Све ло проглашења султанског хатишерифа 1830 године, кад му је законом призната кнежевска власт и кад су Србији уступљени и они окрузи који су под Карађорђем били српски, Кнез Милош није долазио у Београд, него је одседао у свом конаку у Топчидеру, или у Остружници. Љубичин конак — тако се тада звала ова нова зграда за разлику од Господарског Конака, о коме сам већ говорио — била је за оно време, кад се у Србији још није знало за данашњи конфор, необично лепа и удобна зграда, која се чак и странцима допадала због њене оригиналне фасаде и практичног распореда соба.

Ова кућа, која је доцније послужила као школа (лицеј) и у којој је 1863 био смештен Касациони и Апелациони Суд, одржала се до данашњег дана. Она је сада, изузевши неке омање куће из онога доба, једини представник старог Београда. У њој и око ње одигравали су

Дева о а а та