Srpski književni glasnik

УМЕТНИЧКИ ПРЕГЛЕД. 157 сивни живот у оркестру, његова боја и снага, и све разне и богате комбинације, — није изведена свуда са једнаком пажњом, а то је требало учинити. Осим тога местимично прибегавање извесним формама (хор народа пред црквом, „Српкиња“, марш, игра чочека) дају целој радњи више оперски него музичко-драмски карактер. Сам композитор, пошто је написао последњи акорд и још јединпут детаљно прелистао партитуру, изгледа ми, опазио је то и назвао целу ствар: опера. Овде би се могло рећи да су и велики музички драматичари култивисали местимице ове форме у својим заиста успелим музичким драмама. Јесте. Има Р. Штраус у својој „Саломи“ једну игру, има је и у „Електри“, има Р. Вагнеру „ОбнегдФапитетипо“ један марш, има га и Клозе у „Пзеђш“; али, ти су облици унесени не облика ради. И њима је програмском музиком изнесен један читав живот: пуст и хистеричан као живот Вајлдове Саломе; животињски као Хофмансталове Електре; велики и грандиозан као Сигфридов. Од свега тога овде нема ничега. Она лепа и ·_ ритмички ингересантна игра: — српски народни оригинал из врањске околине, — ту је своје музичке оригиналности ради. Дакле апсолутно музички схваћена, као и хор народа „ЕЈ, ко ти купи“ и фамозна и слабо инструментирана „Српкиња“. А у музичкој драми нема апсолутне музике.

Али ја нећу да кажем да је за ово крив само композитор. Он је најмање крив, или крив је у толико што је узео да обрађује у једној неподесној средини, као што је наша, једно дело највишега стила уопште, не само музичког. Наша публика и наши музичари са њоме имају врло мало музичких традиција — а музичко-драмских најмање. Датум премјере Биничкове опере „На уранку“ није далеко иза нас. А шта смо пре ње на томе пољу имали, и шта смо до Бајићевога „Кнеза Иве од Семберије“ до-

1 Ритам ове игре је нераван: 2/: (однос %/8) и 28 (подељене у 2,5 + 5/8). И у овој подели се мора и дириговати.