Srpski književni glasnik

158 Српски КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

били2 Готово ништа. И зар се онда сме тражити од једнога младога композитора да му прво дело успе» Ја умем пред собом да оправдам неуспех овога дела код естетичара и музичара. Осим тога, Г. Бојић је, са Биничким заједно, унео један нов тон уопште у музичка дела те врсте специфично српски национални тон — местимице, али ипак толико да се може закључити да наша народна музика има услова да се развије до најкомпликованијих граница. А није лака ствар од оних кратких мотива наше народне музике створити нове, широке, драмске, ство· рити као композитор мотиве који су кадри на свој, оригиналан, српски, начин изразити читаву једну психологију и читаву једну драмску радњу. То су нови. принципи нове генерације уметника српских и југословенских. Истичем нарочито колосалнога Мештровића. Разлика је између њега и Г. Бајића у техници и изразу велика, готово неизмерна, али полазна тачка је иста.

Г. Бајић није успео да одржи јединство стила у својој опери. И, без мало, ја бих да тврдим да је она без њега. Има лепих момената, и музички свежих и национално карактеристичних. Али има често момената који су прилично далеко иза овога. Ја сам их већ побројао. Онај моменат који представља, на врло баналан начин, „благост православља и фанатизам турски“; затим хор „Еј ко ти купи“ и игра „Српкиња“ (ах! та фамозна „Српкиња!), који имају у себи нечега националнога; па онда марш и први хор народа кад изиђе из цркве (он има у себи врло прегнантних идиома Маскањијеве „Кавале: рије“). Остали ансамбли, градације и динамика првих и последњих сцена су општа места оперска, не много богата националним акцентима и оригиналним хармонијама. Дају живота, али су више апсолутна музика. Као што видите: стил оперски, изузев у неколико местимичну драмску рецитацију само, не и оркестар и инструментацију.

Али има два момента у опери који су добро схваћени и музичко драмски успели. Први је: Кулиново сту-

а ес —

"УВЕРИ ТУР