Srpski književni glasnik

ОЦЕНЕ И Прикази. | 167

Ово нарочито важи за његове песме (мислим тиме на књижевни род), за стихове у којима он говори непосредно о себи, о ономе што резултира из његове природе и што је саставни део његовог унутрашњег живота. Његов лични акценат у песмама те врсте врло је слаб, кадкада врло прост, и често је изазван с друге стране. Његове раније песме — он је доцније нашао свој прави род у балади и романси, — његове раније песме врло често имају јасно идилски карактер једног Миленка Грчића, кад је овај рђав (Облак, и тако даље): он тражи самоћу села, и у селу недељу, и у недељи звон сетних звона, кад је

Свечаним миром замирило цвеће, А вредни се ратар у храм божји креће;

тражи идилична расположења, ботичелијевска пролећа, Грчићева прижељкивања славуја; и, као изразит тип последњих романтичара (то се нарочито види у песми /]есник, стр. 17), и он има јако развијено осећање природе које није ни дискретно, ни дубоко, ни много интимно. Врло често пак, у тим ранијим песмама нарочито, он је сав у схватањима и под утицајем Војислава Илића: мрачан и ноћни пеисаж, бура и вихори, и руине с облигатним гавранима. Сем тога, а с тим заједно, иде и извесно нешто старинска меланхолија увелог и жутог лишћа, времена које пролази, гробова кад „благи поветарац занија цвеће“, усамљених дворова или руина „на стени, на врлети“ преко којих месец сија и вран гракће, мртве и позне јесени „кад јој се покров спрема“, и тако даље. Но, и кад је у том кругу мотива који треба да прикаже његов унутрашњи живот и да његов лични тон, он је далеко од тога да себе прикаже као песника од богатих и разноврсних утисака. Оно што ће од његових песама да остане, после балада и романси о којима ћемо више проговорити, то су две пред смрт испеване песме, а нарочито она посвећена Војиславу Ј. Илићу: