Srpski književni glasnik

168 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

Далеко, далеко да ми је да бежим,

У предео неки, и сам незнам куда,

И под јасним небом и зрацима свежим Да се тихо губим кб ледена груда Под пролећним дахом...

У тој песми има нечега од вишег песника: широк полет и узлет маште, дирљива непосредност осећања, притајена резигнација човека који воли што га нестаје, и неко широко и пантеистичко схватање наше судбине.

За судбину књижевног дела Милорада Ј. Митровића једно је сигурно, а то је: да ће се о његовим баладама и романсама говорити и онда када се буду потпуно заборавиле његове Песме. Јер, као такав, он је, од свих наших песника, највећма дорастао за палму и венац. Милорад Ј. Митровић је умео, — да почнем да карактеришем његове баладе и романсе, — да, на баладски начин, декламује, декорише и инсценише, нарочито поентира; да мајсторски ствара позоришне ситуације, да да баладски став својим јунацима и јунакињама и да их, у томе ставу, спроведе кроз све ситуације; да, најзад, употреби све „трикове“ које једна балада или романса изискује (Шах и песник, Дон Рамиро, Папучица, нарочито Папучица, и друге). Ви знате његову /јапучицу, да само њу, као најдраматичнију, поменемо,

0 лепоти доне Ане

Већ говори Мадрид цео... Но, њен се поглед с мушким погледом још никада није срео, јер „она презире људе“. Али, сем ње, у Мадриду постоји и дон Педро, „витез дивна лица“

А дон Жуан при том прави. У једном веселом друштву, где је био и дон Педро, повела се реч о дони Ани

И о сару њена лица

и, сви се чуде што она мрзи људе; сви се чуде сем дон Педра: