Srpski književni glasnik
ОцБНЕ И ПРИКАЗИ. 169
Та светица дона Ана,
Биће моја за три дана: Друштво подругљиво прима ту његову изјаву, и кикоће се на те „празне речи“. Но, дон Педро се куне да ће, за три дана, донети папучицу с њене ножице; иначе „на мазги ко мазгара“
Видећете, браћо, мене. —
У сумрак, једне летње вечери, — то је други чин баладе — неко куцну на врата доне Ане. Ко је» Једна женска уздахну:
Пустите ме доброј дони,
Невоља ме њојзи гони!... Те се вечери дона Ана, на балкону, грчећи танке рујне усне „од слађана, страсна жара“, и осећајући се сама, питала! Нашто живи У том тренутку, — Митровић врло добро драматизује — у црноме оделу и тугом на лицу, ступила јој је у собу „дивна мома“; ступила је и, с бујицом суза, крикнула:
0, прими ме, доно, себи!
Умрла ми јуче мати,
И остадох сама сада... Дона је, и ако су јој и чело и стас били нешто познати, са уздрхталим срцем примила:
Од сада ми друга буди.
Одмах су отпочеле шетње по раскошној градини и поглед се пео сјајним звездама, док се размишљало о томе шта цвет сања и шта платан шуми. М једне вечери то је трећи чин баладе — кад се права „друга“ свлачила а друга јој помагала, ту другу „другу“ почео је да обузима пламен.
Ал кад Ана руво цело
До кошуље скиде саме,
На груди је други стеже
И пољуби бело раме;
Затим кличе мило, боно: „Ал' те волим, добра доно:“