Srpski književni glasnik

ОцБНЕ И ПРИКАЗИ. 169

Та светица дона Ана,

Биће моја за три дана: Друштво подругљиво прима ту његову изјаву, и кикоће се на те „празне речи“. Но, дон Педро се куне да ће, за три дана, донети папучицу с њене ножице; иначе „на мазги ко мазгара“

Видећете, браћо, мене. —

У сумрак, једне летње вечери, — то је други чин баладе — неко куцну на врата доне Ане. Ко је» Једна женска уздахну:

Пустите ме доброј дони,

Невоља ме њојзи гони!... Те се вечери дона Ана, на балкону, грчећи танке рујне усне „од слађана, страсна жара“, и осећајући се сама, питала! Нашто живи У том тренутку, — Митровић врло добро драматизује — у црноме оделу и тугом на лицу, ступила јој је у собу „дивна мома“; ступила је и, с бујицом суза, крикнула:

0, прими ме, доно, себи!

Умрла ми јуче мати,

И остадох сама сада... Дона је, и ако су јој и чело и стас били нешто познати, са уздрхталим срцем примила:

Од сада ми друга буди.

Одмах су отпочеле шетње по раскошној градини и поглед се пео сјајним звездама, док се размишљало о томе шта цвет сања и шта платан шуми. М једне вечери то је трећи чин баладе — кад се права „друга“ свлачила а друга јој помагала, ту другу „другу“ почео је да обузима пламен.

Ал кад Ана руво цело

До кошуље скиде саме,

На груди је други стеже

И пољуби бело раме;

Затим кличе мило, боно: „Ал' те волим, добра доно:“