Srpski književni glasnik

ПОТРОШЕНЕ РЕЧИ. 83

Тек кад се успеше уз басамке и отворише проста, старинска врата на једном мрачном предсобљу, истрча пред њих једна жена још млада, али поружњала пре времена као многе наше жене у провинцији. То је била Даничина мајка.

— Газдарице, поздрави ни газда Веселина, — рече јој одрешито Црногорац — и кажуј му, грдан не био, да смо дошли до њега да се разговоримо ка' исти пријатељи.

Жена их збуњено уведе у „салу“, једну овећу одају, у којој је био један кревет, покривен срџадом и окружен истим таквим јастуцима, две клупе до зида, застрте вуненим ћилимом, остарео орман од ораховине, жуто огледало и „живопис“ Веселина и његове домаћице из њихових младих година.

Кад се Веселин појави, човек од својих педесет година, с великим залисцима, крупних обрва, меснатог носа, намрштеног погледа и зловољан, Машан шапну за себе;

— Помоз' Боже, раднијем Србима !

Затим се диже, рукова се с Веселином, па не да. јући му времена ни да их погледа, започе:

— Ја, лијепе ти сале, домаћине, а и јесте у правог кућића. ЈЉевше ти је нема на Цетињу. А ко ти, чоче, изради оне слике, да Бог да му се позлатила.

— Чортановић.

— Ја, чуја сам за њега. Предава' је у гимназију. То ти је био мајстор од мајстора Шумадији осветла' је образ — хвали Машан и поче да ређа историју уметности у Ужицу, коју су састављали разни учитељи цртања и варошки молери. Кад дође на данашње доба, он лупи Дворског по рамену, и рече:

— А ово ти је ђетић од ђетића. Равнога му нема до Млетака. То ти је кућа од Косова. Дване'ст му момака на тезгу смрди. Двори су му на сред Биограда... одмах до краљевих: врата у врата, пенџер у пенџер, а пазе се ка' исти рођаци. Но чујеш ме, газда-Веселине, да ми привјенчаш овог ђетића са твојом ђевушом.