Srpski književni glasnik

854 Српски Књижевни ГлаАСНИК.

———

Машан заћута. Наста тешка тишина. Газда Веселин је трљао нос као да је мислио шта ће рећи. Најзад диже главу, погледа оба госта, па онда пружи прст десно од њега, камо су била врата, и рече тихо:

— Напоље.

Реч се једва чула. Али све ју је понављало: накомрштене обрве газдине, његов плав нос врло раширен, блистави залисци на челу, и прст који је показивао врата.

Машан и Дворски се обреше на дну степеница не знајући ни сами како.

Ту их је чекала једна прилика која је дрхтала и прибијала се у мрак. Она пружи обе руке: десну Дворском, а леву Машану, и промуца:

— Хвала... хвала вам велико.

У том загрме са горњег спрата рапав Веселинов глас:

— Ја, ја... још то само! Зар сам ја одранио моју ђецу за којекакве свјетске протуве.

Дворски заусти да нешто каже Даници. Али га Машан повуче за рукав, и они се већ нађоше на сокаку.

Кад »х запахну улична врућина, Машан извуче једну црвену мараму из недара, отра чело и рече испрекидано: — Е мој Дворски. Пропадосмо ти ка' Јанко на Косову. Не кажуј ником ову нашу бруку. Смијаће ни се цијело Ужице.

Дворски је дисао дубоко. Осећао је да му се неки терет свалио са душе: он је учинио све што је могао. Даље није било у његовој власти. Даница му је рекла: хвала. Друго га се није тицало... није марио шта ће рећи свет.

Али је он био блед као крпа. Јер му једна ствар изиђе пред очи, јасна као дан: са Даницом је све свршено, она више за њега не постоји на свету, њему ништа више не остаје од ње. |

Он је сад осећао нов, физички бол. Нешто га је стезало у грудима. Он се накашља. Кад скиде мараму са уста, она је била сва црвена.