Srpski književni glasnik

ПОТРОШЕНЕ РЕЧИ. 85

— Машане, —- рече он полако — хвала ти на овој услузи... она није била пријатна, ја знам, и можда мој брат не би ми је учинио. Хвала ти и на ранијим услугама, али учини ми још једну... води ме кући. Са мном је свршено.

Црногорац га погледа изненађено: Младен је клецао. Он га хтеде охрабрити.

— А ну, чоче, не дај се ђаволу. Водићу те до на крај свијета. Светога ми Василија, није то ништа. Само си се заморија. 'Ајмо овђе, код нашега побратима... има ти он пића свакојака каква ти га нејма у Латина.

— Не... не, Машане. Води ме кући. Ноге ме издају. Свест мркне. Ја не могу даље.

Дрвеће по улици опуштало гране. Два човека, др: жећи се испод руке, одмицала су полагано. Једно псето, које се било извалило у прашину, подиже главу и погледа их сажаљиво, као да их је питало може ли им шта помоћи. Паланка је замирала под првим врућинама.

Није прошло ни десетак дана од ове чудне просидбе, а Дворски паде у постељу. Болест која је потајно рила по њему, појавила се наједанпут и начинила пустош.

У једној великој, сивој соби, која је ударала на лекарију и неизветрен ваздух, лежао је несрећни младић на једном кревету. Његова газдарица се трудила, али на свој начин. Око њега је било очајање и несрећа. Лице упало, жуто, мртвачко, обрасло у густу браду која је још појачавала самртно бледило. Очи, светле као жеравица, гледају некако нејасно, неодређено. А глас као да долази већ из гроба, потмуо и очајан.

Док је он тако лежао, на пољу је текао живот, ничим незаустављен. Њега се ретко ко сећао и обилазио. Тек ако с времена на време обиђе га Машан Црногорац или Живко. Они му донесу новости из света који је већ за њега био затворен.