Srpski književni glasnik

“= Ц ". МИА а -

ПОТРОШЕНЕ РЕЧИ. 87

Дворски не одговори ништа. Он није волео ову девојку да је узме за жену, али ипак... новост је била || страшна, и он заусти да каже:

— Што није причекала док не умрем.

Али се савлада, и рече: |

— Не кривите је... она је имала право. |

Ова реченица се једва чула и наличила готово на уздах. ||

У соби наста тишина. С времена на време, млади човек је кашљао и избацивао велику · количину жута шлајма у једну мараму.

Цаја му поправи јастук да му глава не буде ниско, и пусти га да се искашље.

—- Хоћете ли да узмете штогод — рече му она, готово кроз плач. — Какав лекр

— Ја сам их доста узимао, али ништа не помаже... Дајте ми мало од вашега слатког.

Девојка отвори теглу, нађе једну кашчицу, донесе чашу свеже воде, и принесе му.

Болесник испи чашу до дна.

— Дајте ми још мало. Ово слатко ме опомиње на моју мајку. Она га је увек имала и говорила да је лековито... Хвала, Цајо.

Младен, који се био мало подигнуо из постеље, опет леже.

У соби наста још несноснија тишина.

— Па шта радите иначе — опет ће девојка, тек да се не ћути.

— Сит сам свега. Све ми се досадило... и једва чекам да се и са мном једанпут сврши — закрешта једва чујни глас болесников.

Млада девојка се стресе. Она осети у овој реченици трагедију целог једног живота. Даље није могла остати, те се диже,

— Ако вам устреба штогод, — рече му она при поласку — јавите ми преко газдарице. Моја мајка вас је поздравила и рекла ми да вам то кажем.