Srpski književni glasnik

88 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

— Хвала, Цајо. Мени не треба ништа. Поздравите мајку и кажите јој да је то врло лепо од ње. Поздравите и Даницу. Нека она себи не пребацује ништа. Она је била врло добра према мени... и ма шта било са мном, ја ћу остати њен најбољи пријатељ.

Газда Веселин се журио са свадбом. Он је био прек, пијаница, суров, али је он волео своје дете и хтео га начинити срећним. Удавао је Даницу ван Ужица и испуњавао један њен сан. Само се бојао да момак не сазна шта изопачено од оне њене историје са Дворским, те је непрестано журио око спреме, скраћивао све што се могло и стално се дописивао са новим пријатељима.

Свадба је била на саму Госпојину, како се у Ужицу зове Велика Госпођа.

Дан је био врло леп, од оних дана пред крај лета, кад мирише отава, кад су ужичка брда пуна росе иу ваздуху се осећа нека недопевана песма, жалосна као живот.

Младен је лежао у својој соби сам. Држао је неку књигу пред собом, док су му мисли лутале далеко ван собе. У

Један снажан сноп подневске светлости улазио је у собу.

Ова светлост га је опомињала на нешто. Он се сећао са слашћу првог познанства са Даницом... пре годину дана... у Ади... у истој овој неранџастој светлости пред крај лета. Она је била у грао хаљини од штофа са једним тесним капутићем. Коло је било престало. Држали су се за руке... шаптали једно другом бесмислене речи, и били срећни. Ах, ове речи које нису значиле ништа, а које су садржавале целу сферу њиховог срца. Ниједна од њих није остала.

Са дна улице прекиде Младена нека вика. Као опоменут неодређеном слутњом да ће видети Даницу, он се извуче из постеље, с муком обуче један стари иберциг и, придржавајући се кревета, успе да приђе прозору.

То су били сватови.

С

ПА =

| |