Srpski književni glasnik

ПОТРОШЕНЕ РЕЧИ. 89

Један здрав момак, снажан као бик, јашио је напред и носио развијен барјак. За њим је касало још неколико коњаника, весели, зајапурених образа, пијани. За њима се отегао низ фијакера.

Млади човек задрхта.

У првим колима је седела Даница. Обучена у бело, са неранџастим цвећем око главе, она је била лепша него икад.

Девер, с лентом на грудима и великим букетом цвећа, „занимао“ ју је, описујући јој Чачак, парк поред Мораве, цркву с великим кубетом. Она га је слушала, али га није разумевала. Она је видела да се примиче Младеновој кући и бледела је слична цвећу око њене главе.

— Ах! — крикну она, и наслони се на девера, сва уздрхтала.

На прозору једне ниске куће стајала је једна мртвачка глава.. и смешила се на њу, честитала јој својим сувим устима и пунила немим сузама своје шупље очи.

Даница се поврати. Она се поклони дубоко тој глави, осмехну захвално, њене очи напунише се такође сузама, и она махну руком у знак: збогом, али су поред ње већ пролазиле друге куће, старинске ужичке зграде без украса.

— Сиромах младић — рече девер, очекујући 0об6јашњење. Кад Даница не одговори ништа, он продужи:

— Нема ништа од њега. То је ваљда неки ваш рођак»

— Да! — промуца Даница, и притиште мараму на очи.

Кад прођоше њена кола, Дворски се спусти на једну столицу, Његова глава клону, а крв у црвеним концима, потече из уста. Он је пусти да иде: то му је олакшало тежак грч који га је стегао у сред прсију.

Никога није било поред њега. Само онај сноп неран» џасте светлости продирао је кроз прозор и опомињао га на речи слатке и потрошене, чији невесео спомен је благо бунио његова успавана чула, док га је шкрипа кола опоро враћала у живот.

М. М. Ускоковић.