Srpski književni glasnik

ин ј Ка

+

Нума РУМЕСТАН. 93

Г-ђе Руместан, и то не са усиљеним осмехом домаћица, који тако лако прелази у израз зловољног умора, чим умакне испред туђих очију, него лице срећне, вољене жене, која се спрема да отпочне нов живот. О, неисцрпна нежности племенитог срца које је само једанпут волело! Она је опет почињала веровати у свога Нуму, који се показивао тако добар и нежан од неког времена. То је било као неко враћање старој љубави, загрљај два срца сједињена после дугог растанка. Не испитујући откуда је могло долазити ово обнављање његове нежности, она га је понова видела онако младог и пуног љубави као једне вечери пред сликом лова, у очевој кући; а она је још увек била заносна Диана, нежна и витка у својој хаљини од белог броката, са својом кестенастом косом, просто зачешљаном преко ведрог и чедног чела, где су њених тридесет година једва изгледале као двадесет и пет.

И Хортензија је била врло лепа, сва обучена у плаво; плави тул који је као какав облак обавијао њен дуги, мало погнути стас, бацао је благу тамну сенку на њено лице. Али помисао да ли ће успети њен свирач, бацала је у бригу. Питала се како ће ова префињена публика разумети ову необичну музику, да можда није боље било, како је предлагала Розалија, да се око добошара намести сиви видик са маслиновим дрвећем, оивичен изрецканим брежуљцима; и ћутећи, у напрегнутом узбуђењу, она је бројала тачке програма које долазе пре Валмажура, у тихом шуштању лепеза и жагору од при: гушених разговора, у које су се мешали акорди оркестра.

Један удар гудала о пултове; шуштање хартије на трибини, где су певачи устали са својих места, са нотама у руци; један дуг поглед жртава на висока врата закрчена фраковима, као да би желеле умаћи, — и први звуци Глуковог хора разлежу се горе до стакленог крова, за којим зимска ноћ шири свој плави покров: