Srpski književni glasnik

Нума РУМЕСТАН. 05 на жалост, стиче тек после дугог низа година. Ево већ тридесет година како Ла Вотерова пева ову лепу Бетовенову романцу Смирај, и то никад са оволико страсти као вечерас; али на инструменту нема свих жица, чује се шкрина гудала по дрвету, и од негдашње велике певачице, од њене чувене лепоте, остали су само смишљени ставови, беспрекорна метода, и она танка, бела рука која, код последње строфе, утире једну сузу из ока раширеног од дуге употребе угљена, сузу што замењује завршни крик, који њен глас више не може да издржи.

И ко је други сем Мајола, лепог Мајола, икад могао онако заносно отпевати серенаду из Дон Жуана, онако лахорски нежно, са страшћу коју би имао какав заљубљени вилински коњиц. Али, на жалост, он се више не чује; узалуд се пропиње на прсте, пружа врат, испреда звук до краја, пратећи га немарним покретом руке, као преља кад суче вуну између два прста: не чује се ништа, ништа. Париз који се са захвалношћу сећа својих негдашњих задовољстава, ипак пљеска ; али ови извештали гласови, ова увела и сувише позната лица, — медаље чији се лик излизао у дугој употреби, — немају моћи да разгоне маглу која лебди над целом свечаношћу у Министарству, у пркос свих Руместанових напора да је оживи, у пркос одушевљених узвика „браво“ које он гласно добацује из гомиле црних фракова, и „пст!... пст!“ којима, чаку другом салону, ућуткује људе који покушавају разговарати, и који онда лутају ћутке тамо-амо кроз бљештаву светлост, као авети, мењају опрезно своје место, погурених леђа и опуштених руку, да се мало разгале, или се пак срозавају као смрвљени на ниска седишта, држећи шапо-клак који се клати међу коленима, са тупим, безизразним лицем.

Одједном, све прену и оживе, кад се на сцени појави Алиса Башелри.

На оба уласка у дворану настаде радознало тискање господе, да би на трибини угледали малу диву у краткој сукњи, полуотворених уста, чије су дуге трепа-