Srpski književni glasnik

114 Српски Књижевни Гласник. ~

Шале и други у лепој приповетци Крај Мора. У тим приповеткама, пеисаж има свој „радећи карактер“, и Ћипико га (то му је доцније постао манир) употребљава најчешће онда када му се у приповетци што крупно деси. Кад Павле, например, погину на међи (/7огибе као од Штале), Ћипико завршава целу хронику једним лепим пеисажем који је, и ако на први поглед свраћа пажњу са догађаја, у пуној вези са самим догађајем, и као нека врста симбола свега онога што се десило. Павле је у ропцу и Ћипико, као осетљив уметник, за то време одвраћа пажњу с призора, и обазире се по пеисажу, испреда га, прати сунчане зраке по шуми и бележи њихове вредности и, у последњем моменту, допушта да један зрак падне на мртвачево лице, и тиме спаја пеисаж и догађај, спаја и завршава елегатним гестом: „Погибе кб од шале!“ Такав је исти случај и у приповетци Крај Мора. Кад Бело убија Јера, Ћипико се, кад је овај у ропцу, сав баца на оток и описује га на начин који је у потпуном складу са историјом која се десила. У тој врсти „радећег пеисажа“, он заиђе дубоко у пеисаж, описује га детаљно и аналише и, у тренутку кад мислимо да се много удаљио од главне ствари, он врло ингениозно нађе везу између пеисажа и догађаја, и с њом завршава историју на скоро увек елегантан и уметнички начин.

Поводом пеисажа, може се још да дода да је Ћипиков пеисаж врло добар и кад се схвати у искључиво књижевном смислу те речи. Тако, на пример, као човек од много укуса и осећања хармоније, он уме да одабере и изрази речима само оно што је најлепше у једном пеисажу, уме да нађе нијансу, уме да да одговарајући тон, живљи, мекши, јачи, бржи, или хладнији, према томе што потражује само градиво. Један је опис у томе погледу права једна „симфонија у бело“ („А и око њих све ћути, само вјечита река шуми и мјесец го опрезно стражи. Његова свјетлост у блиједој ведрини трепери, циједи се ваздухом као млијеко, а из тајанствених, распружених, непомичних сјења још мрак вреба... Над све,