Srpski književni glasnik

Иво Ћипико. 115

докле око допире, пала је дубока, снежана, зимња ноћ, чиста, бијела, неоскврнута као пречиста дјевица !...“). Тон је овде врло добро нађен, ма да је на једном месту покварен незгодним поређењем („светлост циједи се ваздухом као млијеко“), нађен је и згодан речник, и задржана и нешто недовршена реченица која даје утисак | свечане тишине и, најзад, и нека врста тешкога ритма | који одговара самоме пеисажу.

Из свега овога што је речено о Иву Ћипику као пеисажисти, јасно је да се пеисаж Ива Ћипика треба да схвати као чисто уметнички пеисаж. Јер, Ћипиков пеинсаж није, какав је чест случај код свих пеисажиста, само чиста констатација природе или, у најбољем случају, само опсервација. У пеисаж Иво Ћипико ставља и своју лушу и све особине свога талента, и отуда је његов пеисаж много лепши од самог природног пеисажа, јер писцу је остављено да из природног пеисажа одабира само по своме укусу за свој пеисаж. У Де дотате ф Атпћат и Те сопаге Гапаог, Едгар Алан-По развија врло лепо идеју да природни пеисаж није никада савршено леп; он постаје леп благодарећи „човечјем раду“. Идеја природе остаје ; али је измењена у детаљима, благодарећи нашем укусу који из једне целине узима само оно што се њему допада. У том случају, природно је да уметник може да превазиђе природу, јер он одабира и одабрано подређује и приређује: наглашава оно што је лепше и баца у позадину оно што је мање лепше. То, наравно, важи за пеисаже бољих уметника. Према томе, то важи и за пеисаже Ива Ћипика, јер они су његова „душевна стања“ која никада нису ни обична, ни проста.

Па ипак се пеисажима Ива Ћипика мора да учини једна примедба; али, само једна. Као и сваки пленериста и луминиста, и Иво Ћипико врло често даје утисак једностраности, и сувишног гледања пеисажа кроз један темпераменат који има ванредно снажно развијене неке особине, док су друге слабе, или их никако и нема. Тако, у погледу боја и светлости, његови су пеисажи

8