Srpski književni glasnik

ођ =

116 Српски Књижевни Гласник.

врло обилни и пуни детаља; али, то је једина страна с које су посматрани: они су, махом, само сликарски по“ сматрани, посматрани само оком, и стога у њима има опсервација и детаља које оно може и уме да нађе. Посматрани, дакле, као чисто књижевни пеисажи, његови пеисажи изгледају нешто једнострани и монотони, јер су из њих скоро потпуно искључене опсервације и појединости до којих се долази другим чулима. Иво Ћипико има око за светлост и боје, и њихове преливе и сукобе; за материјална пак кретања, за онај пеисаж где је главно кретање или снага, узвишено или елементарно, или за пеисаж који се има чисто лирски да схвати, или онај у коме највише има да учествује и налази опсервације чуло слуха или мириса, — он је, по опсервацијама и појединостима, обичан или чак и врло слаб и, нарочито, не може да карактерише пеисаж по ономе што му је најкарактеристичније. Ћипико, који је онако ингениозан у пеисажима светлости и боја, не види другу врсту пеисажа у правој природи њиховој. Његов опис буре, на пример, карактерисан је јачином таласа, обликом њиховом, и звуком који производе; и то је све. Осећање узвишенога и елементарнога, које је у том случају највећма условљено, осуствује из пеисажа. Све то долази отуда што Ћипико цео пеисаж гледа само кроз око, и саопштава само његове опсервације. Али, и овако једнострани, његови су пеисажи врло лепи; јер, Ћипико уме да одабира, зна да акцентише оно што је лепо, и засени оно што није. Једном речи, Ћипико има укуса, има за своје особине оне особине које Емерсон казује у цитату који смо исписали у зачељу ове главе.

Поводом пеисажа, већ су биле додирнуте његове особине: вешта употреба контраста, и обиље детаља. Прва од тих двеју, нарочито, и друга, у другоме реду, нарочито су потребне за пеисажисту. Тако исто, оне су потребне и за друге стране једног књижевног рада, и Ћипико и ту обилује њима. Контрасти су нарочито ефек-