Srpski književni glasnik

Иво Ћипико. 1477

тивни, и Ћипико уме њима врло лепо да оперише. Да карактерише једну ситуацију, да је поентира, Ћипико да само у једној реченици какав контраст који, на први поглед, нема никакве везе са ситуацијом; па ипак, тај контраст, који ни сам по себи није карактеристичан, и ако нема никакве везе са тоном ситуације, лепо попуњује ситуацију, и каткада везује оне детаље који изгледају најудаљенији. Кад Нико, например, умире, и његово имање треба, пред два сведока да се преда Ради, Рада, после такве једне ситуације којој није ни присуствовао, улази у собу, пошто је из ње и поп Вране отишао по свршеном причешћу, и целу мрачну ситуацију поентира са: „Не би ђаво попа Врана стигао; бијесан, па разиграо вранца... није већ божји вјетар... Ах!“ (Тјауци). Са тим контрастом, Ћипико постиже врло леп ефекат. Сам по себи, тај контраст не вреди много; али, у оваквој ситуацији, он долази као изненађујући'закључак, и ефективно утиче. То је она „флека“ код сликара — импресиониста која сама по себи не значи ништа, али, с осталим бојама, прави леп акорд и ако је с њима у контрасту. У Сељанци Јанка Веселиновића има један такав врло ефективан контраст. Кад се сељаци, при крају романа, враћају са погреба главне јунакиње, један ће од њих погледати на запад где је сунце већ зашло и, усред онако погребне атмосфере, рећи: „Зацрвенило се небо. Биће сутра ветра!...“ Ћипико, као што рекох, врло вешто и врло често с њима оперише. У роману За Крухом има један такав врло вешт и ефгктиван контраст, и ако је врло суров и циничан. Јереов и Маријин отац на самрти је. У том моменту долази власт да за порез попише и козу, последњу потпору целе породице. Жандарм, и ако зна да је глава породице на самрти, осорљиво пита: „Куд је коза>“, жена одговара: „Пустите, да ми муж бар у миру испусти душу...“, после чега долази страшан одговор: „То је други посао.. Ма дајте козу..“ У том

__ истом роману, таква је иста употреба контраста иу

сцени између поседника Тадића и једног одборника у