Srpski književni glasnik

о"

118 Српски КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

општинскоме одбору. Од ових сцена, још је карактеристичнија за употребу контраста и сцена пратње Јурина оца, из једне врло лепе Ћипикове приповетке; то још нарочито и стога, што је тај контраст посматран као детаљ, врло леп и лепо нађен. Сцену пратње Јурина оца Ћипико затвара овим: „Кад избише на чистину, изнад села, сребрни криж у рукама детета засја на сунцу. Младић га испрати очима, док тамо при мору не замаче између мрких маслина...“ Овај детаљ, као и они ранији, приказују Ћипика као писца који уме ванредно уметнички да затвори сцену детаљем који је, на први поглед, врло далеко од главних ствари у сцени. Тим контрастом градива, или контрастом осећања, или, као у пеисажу, контрастом боја, он уме врло вешто да обрати пажњу на оба елемента из којих је створен контраст и да их, заједнички и на по се, истакне и подвуче. Две ствари у контрасту, допустите ми парадокс, и ако су у противничким ставовима, најефектније се спајају. На месту _ где се два контраста спајају, добија се ефекат који је јачи од оба посебице узетих. То је врло често и врло добро уметничко средство: и за поезију, и за прозу, и за сликарство, и за вајарство. То Ћипико осећа и ако, можда, не зна, и стога иде до манира са употребом контраста.

Говорећи о Ћипиковој употреби контраста, видели смо и детаље које налази, и карактеристике којима карактерише, и опсервације које чини. Али, у оним случајевима, те се особине не виде сасвим јасно; јер, махом, оне су му биле у другом плану, и везане за ефекте контраста. Његови детаљи, карактеристике и опсервације, нарочито кад се тичу људске природе, нису онако необични и ретки као у Борисава Станковића, као што они који се тичу природе и пеисажа далеко превазилазе детаље и опсервације Борисава Станковића ; али, и ипак, њих има и од такве врсте да се треба и оне да наведу ради што пуније карактеристике талента Ива Ћипика. Да се у том погледу изведу закључци, најподеснија је личност газда-Јове, „паука“, из романа /ауци. Да ка-

|