Srpski književni glasnik

124 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

човек код кога је алтруистички начин осећања постао исто онако природан, као код обичног човека егоистички начин осећања.

Противу Марковићевог бољег човека не може имати нико ништа. Он је симпатичан као символ строге начелности у животу и једне развијеније социалне осетљиво. сти. Питање је само да ли су Марковићеве проповеди имале одзива код публике, и да ли је он, одиста, успео да однегује један нараштај алтруиста.

Као морални учитељ, Марковић не изгледа да је био врло срећне руке. Следбеника је имао доста, али само из почетка, за једно кратко време. Ниједан од њих није истрајао до краја; сви су променули вером, одрекли се социализма, па с њиме и алтруистичког идеала. У току времена, негдашњи Марковићевци постали су министри и саветници; неки су се од њих одликовали као великозакупци дувана и „обделатељи руда и копова“; више или мање сви су се прилагодили овом бирократском и капиталистичком друштву, прилагодили толико да се данас они, и нико други, находе на његовом врху. На место Марковићевог алтруизма, они су примили наш обичан буржоаски морал, с којим се без сумње може бити поштен човек у обичном смислу речи, али неи онај бољи човек о коме је причао Марковић. Треба замислити једног Исуса чији су ученици постали фарисеји, или једног Лутера чији су се ученици вратили католицизму, — такву судбину имао је Марковић као морални учи: тељ у Србији.

На ово се може приметити, да су следбеници Марковићеви, истина, брзо престали бити социалисти, али да су они и после тога остали строго начелни људи, и да им жртве које су подносили за начела, дају пуно права да их сматрамо као алтруисте. Али јели та примедба тако озбиљнаг Ми нећемо улазити у питање да ли је радикална странка икада била тако строго начелна странка као што неки узимају; али, претпостављајући баш да је она тако строго начелна странка била, она је