Srpski književni glasnik

Књижевни ПРЕГЛЕД. 125 то могла бити само до 1883. Од тада она све више пада у опортунизам, постаје иста таква као и друге странке. Али баш и онда кад је била строго начелна странка, у њеној начелности није било ничег алтруистичног. Њена начелност била је чист партијски фанатизам, који је, као сваки партијски фанатизам, садржавао више мржње него љубави ; старовремски радикал мрзео је противника горе него Турчина, што за цело није било врло алтруистички. Шта више, у маси радикалне странке није било ни правог одушевљења за идеју као такву. Масу радикалне странке чинио је сељак, који је тврдо веровао да ради: кални програм значи рај за сељака, и који се за њ загревао из класног егоизма, без икаквих идеолошких по буда. Било је, истина, радикала који су гоњење власти мушки подносили. Али овакви примери партијског јунаштва налазили су се махом у доњим слојевима странке, код неписмених сељака, малих газда, малих чиновника, све људи код којих је тешко претпоставити неку мученичку љубав према идеји. Исту такву отпорну снагу према власти показивали су и стари Обреновићевци под Врачарском владавином. Вероватнои код радикалних, и код Обреновићевских нараштаја, она се објашњује нечим што лежи у самој раси: нашом још сировом националном снергијом, или старом хајдучком крви, или оном муклом источњачком издржљивошћу бола и муке, или свим тим заједно. Разуме се, ја не одричем да је радикална странка била врло борбена странка: која је оставила дубока трага у нашој историји. Ја само не видим да је њена бор: беност имала икакве везе с оним алтруистичким облагорођењем душе, које је проповедао Марковић. Радикална странка није била морални већ политички покрет; може бити, наш јакобинизам, али за цело не и наш пуританизам. Говорећи о Марковићу као моралном учитељу, Г. Скерлић нарочито истиче његов алтруизам, његову концепцију бољег човека. Он то чини стога што се јамачно њему самоме то најбоље допада. Али то што се њему