Srpski književni glasnik

Књижевни ПРЕГЛЕД. 127

у позориште. Нашто се жалостити због једног догађаја који није ништа друго него једна неизбежна трансформација материје» У кратко, из поштовања према природним законима, наши су материалисти угушивали све људске осећаје у себи, и падали у једно свесно, намерно подивљавање.

Али праву пометњу изазвала је код Марковићевих следбеника тек она идеја, да између човека и осталих животиња има разлике само у ступњу, или, како се у једној популарној формули говорило, да је човек постао од мајмуна. Да би се ова веза између човека и животиње доказала, требало је између осталога оборити и старо спиритуалистичко веровање, да морални живот ч0веков ствара читаву провалију између човека и живо тиње. Због тога се описивала дуга и спора еволуција "човекова, показивало како су се све те више концепције и сви ти благороднији осећаји којима се он толико горди над животињом, развили тек постепено из обичних чулних опажања и ниских животињских нагона; са човека је било скинуто све оно што је култура дала, и он остављен у својој примитивној бестиалности. Марковићеви следбеници добили су од ове научне демонстрације са свим чудне утиске. Они су разумели ствар тако, као да за науку постоји као истина само примитивна животињска природа човекова, а да се све оно што је човек стекао врх тога под утицајем културе, има сматрати као једна конвенционална лаж, једна дуготрајна историјска предрасуда, чија је неоснованост изишла на видело тек сада кад се открило природно порекло човеково. Ни више ни мање, они су, у име природнога, огласили рат културноме (и то тим ревњивије, што смо ми Срби, сви "од реда, сељачки синови и унуци, са наслеђеним антикултурним осећајима). Сваки финији начин осећања и све више, моралне потребе огласили су за афектације; сваки апстрактнији начин мишљења за нешто скроз ненаучно ; све друштвом утврђене норме и друштвом признате ауторитете за злоупотребе наше лаковерности...