Srpski književni glasnik

-

128 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

Друштвене церомоније и куртоазија биле су једна детињарија ; естетику је требало уништити ; морал је био

лажан као каква образина; чак и патриотизам, са строго |

научног гледишта, није се могао „доказати“... У накнаду зато, они су имали прави култ према нашим инстинктима и апетитима, доказујући да их се не треба стидети, нити их треба угушивати и дисциплиновати. Према нижим, физичким потребама били су пуни нежне пажње, и, на пример, ти исти људи који су и морал, и естетику, и патриотизам, узимали са скептичке висине, о сексуалним потребама говорили су са педантском озбиљношћу. Онај човек-животиња, који је био описиван само стога да би се боље разумело човеково порекло, постао је за следбенике Марковићеве једна идеална слика човекова; њима није било доста што је човек „постао од мајмуна“, него су хтели још да се човек врати мајмуну. На тај начин, они су били изврнули све појмове о рангу човекових потреба. Оне потребе које смо у току нашег моралног и интелектуалног развитка научили највише да

ценимо, биле су спуштене на последње место. На прво

место биле су уздигнуте оне потребе којих смо се, услед све веће префињености, почели чак и да стидимо. Та нова јерархија потреба изражена је најјасније у оној познатој изреци, да један кобасичар вреди више од Шекспира.

Главна карактеристика те генерације коју је Марковић васпитавао, јесте цинизам, и то цинизам који није долазио од искуства, од једног дубљег, горчег познавања ствари, него цинизам књишки, афектиран. Истина, код Марковићевих следбеника цинизам није искључивао алтруизам; Марковићеве алтруистичке теорије нису се за њих лепиле онаке као материалистичке, али се од тих теорија нешто ипак залепило, и, у начелу, они су сви били алтруисти. Али њихов алтруизам био је чист принцип, коме није одговарао никакав нежнији и племенитији начин осећања, никаква развијенија осетљивост, која на Западу многе меке душе баца у социализам. Они су били

5 | 3 5 |

РЕРУ 3