Srpski književni glasnik

132 Српски КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

алтруистичка, али је зато постала цинична у врло великој мери. Под његовим утицајем, у нашем сељаку нису се развили никакви јачи осећаји социалне солидарности, него је само његова урођена отпорност према државној власти била поново потстакнута. На први поглед, може изгледати да Марковић много боље пролази кад се његове идеје цене не саме за се, него по утицају који су имале. У ствари, он пролази много горе. Јер, поред свега што му се може замерити, Марковић је био бољи него Марковићевци. Кад би се о њему судило по његовим следбеницама, могло би се мислити да је то био један бруталан разоран дух. Оно што је код њега имало хуманитарног идеализма, не би се приметило никада... Овај приказ не би био потпун, ако не бих ништа рекао о укупном утиску који оставља књига Г. Скерлића. Утисак је тај врло јак. Док човек чита ту књигу, у њему се све више буди симпатија и дивљење према Светозару Марковићу ; он је, најзад, оставља уверен да је Марковић један од великих људи наше нове историје, међу духовним вођама народа можда један од највећих: на свој начин и у свом правцу заслужан исто толико као Доситеј у његовом. Има нас доста који ћемо сматрати ту оцену као претерану; али, докле човек чита књигу Г. Скерлића, он је готов да је прими као сасвим умесну. То долази отуда што је Г. Скерлић обратио главну пажњу, не на идеје Марковићеве, које могу бити спорне, него на његов карактер, његов живот, његов лични пример. Марковићева личност има без сумње доста симпатичнога чак и за оне који његове идеје не маре, и Г. Скерлић је умео то да истакне с великом вештином. Г. Скерлић није само изврстан књижевни историчар, о коме смо раније говорили; он је још и уметник. Међу књижевним историчарима, он нас опомиње на Тена. Марковићеву личност он је обрадио уметнички ; избацио из ње све што је било интимно, локално, ситно, све што његову личност ограничава и сужава, даје њену обичну људску меру... Од његове личности задржао је само опште и типско; и то још по.

ЊУ