Srpski književni glasnik

Књижевни ПРЕГЛЕД 138

јачао, развио, дао му херојске размере. Светозар Мар ковић, мали српски ђак преусхићен и по мало изравнотежен страним књигама, постаје на тај начин један символ. То је сада „сејач идеја“ у опшше, један од оних људи који мисле за цело своје доба, и од чијег умног рада живе читави нараштаји. М не само сејач идеја, него и њихов витез, који за њих дели мегдане, и излаже се опасности. И врх свега још, то је наш први ослободилац мисли, онај који нас је први научио да мислимо својом главом, без страха од ауторитета... Уопштен, идеалисан, сведен и концентрисан у један велики гест, Марковић губи своју индивидуалну физиономију; он постаје стилизована и символична слика атлета Слободне мисли, нешто налик на Мештровићеве херојске фигуре. И наравно, онда се објашњује оно дивљење које Г. Скерлић изазива код својих читалаца према Светозару Марковићу. Ако сам Марковић не би био вредан тога дивљења, вредно га је оно уметничко дело које је Г. Скерлић начинио од Марковићевог материала. Марковићу се десило најбоље што се једном писцу тако спорне заслуге може десити: нашао се један његов посмртни поштовалац од велике литерарне способности, који га је „препевао“, подигао у ону вишу сферу идеалних и уображених личности.

(СЛОБОДАН ЈОВАНСВИЋ.

НАПОМЕНА. У прошлом броју поткрала се ова погрешка. На страни 21 озго место вљастодаваца треба послодаваца.

Ц