Srpski književni glasnik

УмЕТНИЧКИ ПРЕГЛЕД. 152.

живот са позорнице као фактички живот. И искуство Р. Вагнера" је унеколико било постало и искуство Ђузепе Вердиа. И он је са „Аидом“ пошао једним путем који га је одвео „Фалстафу“ и „Отелу“. Успех „Аиде“ јеи код нас био велики. Изведена је добро у колико је дозвољавала величина позорнице, богатство у персоналу и сјају, сценерији и помпи. Дириговао ју је одлично сам С. Албини. Публика је била задовољна и тапшала је одличној Аиди (Мира Корошиц) и невероватно изразитом Амоназру, етиопском краљу, (Марко Вушковић). Јастребски је певао Радамеса врло добро али није изгледао добро.

И „Мињон“, та сентиментална историја једне девојчице „из добре куће“ коју су Цигани одвели, да је на крају продаду и чудним случајем опет врате своме оцу, како то лепо и романтично прича Гете у своме „Виљему Мајстеру“, имала је код нас много успеха. За њу је француски Маестро Амброаз Томас написао једну музику која има много апсолутно музичких лепота, али у вези са овом радњом на крају крајева замори човека. Јер је и сувише лепа, и сувише наивна. То је музика која је преживела свој век и данас може да се чује само делом и једанпут свега. Публика која нема и не уме много да бира, слуша је и тражи, и тако је, поред „Аиде“ и „Мадам Бетерфлај“, „Мињон“ доживела код нас три представе. Успела је зато што Хрватска Опера има једну уметницу која са необично много лепих гестова и са пуно прикладнога тона интерпретира ову нежну и сентименталну улогу. Њу, Паулу Траутнер, наша публика је силно заволела. И то је било сасвим оправдано. Она је одлична глумица, и лепо и љупко пева. И као Нури у „У долини“ била је на своме месту.

И тако се низао успех за успехом. Хрватска Опера је сваким даном бивала симпатичнија. Али једна мала стварчица, „једно интермецо“ само, мала конверзациона музичка игра „Сузанина Тајна“ од Енрика Волфферарија имала је код публике највише успеха. У тој малој, љупкој опери, која има у себи толико непосредно музичкога, и толико