Srpski književni glasnik

138 Српски КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

љен и крив, терао, чупајући бесно жице, јадну Марту , да игра и плеса у његову славу. МИ одмах сутрадан како је био тих, како је био величанствен као стари Лотарио у „Мињон“. Како је дивно певао. Како је искрено глумио. Техника његовога грла је јединствена. Ечономија гласа неизмерна. Он га увек има тамо где је најпотребније да га има, и никад га не троши узалуд. Све динамичке ни: ансе изводи апсолутно савршено. Како је лепо певао успаванку болесној. Мињо у последњем чину, на великој тераси у запуштеном и старом дворцу своме Ципријани. То су били тонови тихе нежности. И како је величанствен био Лотарио када је, пошто се освестио и пробудио из тако дугога сна и меланхолије, ушао опет одевен у своје одело, које је четрнаест година стајало. Он је био велики, кораци су били силни, кроз тело му | је струјала снага и он је са дигнутим челом корачао из собе у собу у неверици. Зар је он тај стари граф Ципријани који је толико година погружен и несрећан тражио своју Сперату2 Зар је ово његов напуштени дворац» И зар је то мало несрећно дете, та Мињо његова Сперата2г Ено је пева своју молитву из малога молитвеника. И како је Марко Вушковић извео слушање те | молитве. Како су се усне седога графа мицале и инстин| ктивно понављале речи „Маријо Дјево“. То је требало доживети. Као Ескамило био је Шпањолац пун темперамента и небриге. Готов на авантуре. Као граф Жил: један љубоморан човек из вишега друштва који лупа бисте и вазе, 5 цепа књиге и ломи столице. Као Станко у „Повратку“ | углађени сеоски Дон Хуан, заводник. Као Шарглес у „Мадам Бетерфлај“ један добар човек од срца и душе, кога боли несрећа мале Бетерфлај м плаче са тих 60| лова. Његов Шарглес је био исто толико јак колико је Њу јак и Бродрзенов, кога сам у Минхену чуо. Много бољи | од Вулаковићевог. И како је колосалан његов Оњегин. Колико геста и разумевања средине и тона. Он је свуда | жив и свуда на своме месту. Као певач увек богат свима || ниансама своје уметности, јер ју је савладао потпуно.