Srpski književni glasnik

ОЦЕНЕ и Прикази. 151

вао Васил Левски, „Даконђтђ“, који је у првом реду рачунао на револуцију народне масе, и чији идеал био је балканска демократска република. У главном тако је мислио и комунист Ботјов, који је отворено износио идеал социјалне републике. Друго мишљење заступао је Љубен Каравелов, и оно је, по Г. Клинчарову, било овако. „Васпитан у традицијама српског радикализма“, Каравелов је хтео савез Бугара, Срба, Румуна и Грка противу турског деспотизма и, као даљи идеал, стварање једне нове Швајцарске на Балкану. Али док су Левски и Ботјов имали даље демократске и социјалне идеје, Каравелов није ишао даље од либералног схватања личне слободе. „Под утицајем српског буржоаског радикализма, ЈЉубен Каравелов је био принуђен да замени сложен проблем о форми у коју треба да се постави нова демократска држава, са чисто племенском организацијом“. Он није мислио да решава социјалан проблем но националан и политички; њему је до тога да Бугари, као и остали народи на Балкану буду политички слободни и независни, да се балканске националне организације уједињују у једну демократску федерацију, али не мисли да решава социјално питање, да нову државу диже на основу социјалне једнакости. У питању народног ослобођења код Бугара Ботјов стоји према Каравелову као Светозар Ми· летић према Светозару Марковићу.

Затим, Каравелов није имао веру у револуционарну способност бугарске народне масе и у самој књизи Г. Клинчарова, нарочито тамо где се говори о последњим тренутцима Ботјова, налази се пуно потврде за то скептичко мишљење. Каравелов није веровао да ће бугарска народна револуција створити слободну Бугарску. Васпитан у Србији, у блиском додиру са главним људима српског либерализма, он је ослобођење Бугарске очекивао од сарадње, ако не и од помоћи слободних балканских земаља, у првом реду од Србије. У једном писму с краја 1872 Каравелов пише Левском: „Надајте се помоћи од С. Ч.“ (Србије и Црне Горе). И око 1874 у бугарском