Srpski književni glasnik

154 Српски Књижевни Гласник.

свим погрешно схватио. За њега би било врло потребно да прочита добру студију Тодора Марковића „Љубен Каравелов у српској књижевности“ („Српски Књижевни Гласник“, 1910, књига ХХМ, бројеви 5-9). Пре свега велика је грешка говорити о неком „српском радикализму“ из шездесетих година, када наш радикализам датира из седам. десетих година. Затим, Каравелов не само да није био васпитаник, „жртва српског радикализма“, но је у ствари био један од људи који су непосредно и много учинили за стварање српског радикализма, толико да је он у том погледу био не само сурадник но у неку руку и претеча Светозара Марковића.

Исто тако је Г. Клинчаров крајње необавештен када суди о Светозару Милетићу. Он га назива „отпадником“, оптужује да је био „оруђе српског краљевског двора“ због чега је после изгубио „популарност у српском на: роду“. Он не може да опрости Каравелову што је био „у интимним односима са тим ренегатом, који је неопростиво допуштао себи да клевета бугарски народ. Пријатељ са непријатељима народа, Љ. Каравелов је постао непријатељ бугарске револуције“. И Г. Клинчаров се чуди што ја у мојој књизи Омладина ш њена књижевносш ништа не говорим о његовом „отпадништву“ и „политичком паду“. Милетић пре свега није могао 1876 ступити у службу „српског краљевског двора“, јер је Кнез Милан добио краљевску титулу тек 1882; затим, односи Милетићеви према Обреновићима, и Кнезу Михаилу и Кнезу Милану, толико су код нас познати да о томе није по. требно говорити; Милетић не само да није губио популарност, но када је 1878 изишао из маџарских тамница пресретнут је са читавом култом, и осећање целога народа певао је Змај у познатој лепој пригодној песми:

Ох дижите децу данас,

Па им збор'те: „То је тај!“ (Таки људи нису за нас, Већ за бољи нараштај).

Било би излишно писати све нетачности и предрасуде према Србима, које Г. Клинчаров, поред свега свога

И 2 7 3,