Srpski književni glasnik

162 Српски Књижевни Гласник, у прилично великом кругу окрене око своје сопствене осовине... Врућина. Омара. Илустрација дрвеног окршаја некако се развукла, и крајњи њени потези као да су запали тамо негде у жар знојаве летње вечери, што се тромо вуче по спарушеној и исперутаној земљи.

Зашто је та столица преко пута од мене празнар Зашто нема никог да му покажем да сам јача, или да га мрзим што ме туче, или да га волим што ме се не боји. Досадна ми је и мисао и победа у самоћи! — Али зашто ја имам потребу да садржину своје свести саопштавам, преносим и подређујемр Где је онај апсолутни, дионизијски нагон задовољства у стварању представа» Зашто ја желим да чисте математске и логичне одређености завијем у крпице пријатних ограничености Зашто ја не могу да мислим безусловно, без релација Зашто човек не може да утроши задње зрнце свога мозга и да мисао развије и преко апсурда» — О, како је бедан човек који не може да сазна своју самосвест, и који у одсудним тренутцима не разликује суштину од форме! Као што природа, у јесен, на гњиле и труле груди своје веша жуте и црвене плодове, тако ми изгледа и сва филозофија и све њено угаоно камење. Ниједном основном појму не знамо суштину, а задњи принципи бића су за нас ноћ и мрак.

Мрак. Мрак је освета смрти на људма који су још живи. Ето, и сада сустаје сунце, и увире светлост у мрак. Мало час још, на крову суседне куће, на чупавим леђма суседова Хектора и на мојој руци бљештале се и пушиле се вруће и златне сунчане шљоке; још су им оштре периферијске линије и још се жуте, али већ почиње по њима да веје прва лака помрчина, и ја на Хектору и себи гледам гашење дремљивих боја... О Сунце, не остављај ме! Проспи по мени још једном златне твоје косе, јер ја ти се клањам и обожавам те као какав стари паган. Кад те не видим, ја не живим, и у гробу чекам светлост и васкрсење. Стрепим од блаженства кад ми млаки твоји зраци миле по кожи, и кипим од узбуђења