Srpski književni glasnik

СРАСМ О ЋА. 163

кад ме страсним летњим огњем пржиш и сажижеш. Волим да видим мрку опаљену кожу, волим кад од јулске жари свести посрћу, а ти, о Сунце, бљештиш и пламтиш и вриш. И кад од жеге и суше пропада хлебац, и од жеђи умире цвеће, и тада обожавам Тебе, и тада се бојим запада!

Али куда да бежим од запада, кад је и зенит само тренутни триумф сунца између две борбе са западом. Тамо под кестенима већ видим косе и криве вечерњг сени, бледе и кратковечне кћери хладовине и таме. И по путу журе две истегљене угласте сенке, и чудновато батргају дугачким и расклиматаним ногама. То су лака двопрежна кола старог нежењеног инжињера, који је увек сам и са суседима својим никад не разговара. За колима се размотава облак суве и ситне прашинс, која засипа куће и дави баштице седе и отрцане провинцијалне варошице.

У то доба, кад мрак пије светлост и сенке вену; кад јара још стоји и жута прашина још витла; кад је угсдно мислити на хладне сеоске цркве које се само недељом отварају, и на прво свитање, кад тице влажним крилима лепршају; кад се стари инжињер већ вратио с купања и закључао капију, у то доба осећај самоће је велики и тежак. — Не могу мишљу да достигнем сави цео појам усамљености. То није толико самоћа, колико је нека отуђеност људи и ствари, које живот тако изукршта да су увек тамо где им је страно и хладно. Несташност и љубав младости и страх и немоћ старости једнако дижу мостове и испредају везе, али ту је живот да замрси пређу и да обори мостове. Многе спореднеи ситне околности треба да преплету неку појаву, па да нам неко постане близак и драг, а нешто да буде потребна допуна нашег живота. У шуштању лишћа, у му: млању мора, у шапату заљубљених, у гукању детета, у музици и у смеху, у свему томе човек може наћи крвне привлачности и сродства, али у свему томе има и свих симбола туђинства, ћутања и самоће. — Много пута сам

а