Srpski književni glasnik

164 Српски КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

гледала како у спарне летње вечери тегле се и зевају сокаци наше варошице; много пута сам чула како кврцка кључ у капији инжињера који се од људи забравља; много пута слушала сам како трешти чиста терца и циличе отворена квинта наших црквених звона — али ми је све то, по нечему, остало далеко и туђе, и у тим тренутцима, више но икада, осећам да се ближи сабласт самоће, и да ће из бора њеног огртача, као совуљаге из мрачне куле, прнути и на људе насртати досада, плач и болест. А обратно, тамо негде на југу, насред сочне ливаде пуне шареног цвећа и шарених буба, има један усамљен и громом опаљен јаблан, од кога лептири беже и тице се плаше, али ја у самоћи плачем за њим као за добрим другом у даљини.

Врућина. Омара. Глас запиње у густом ваздуху, и ћутање се заглавило у отвореним вратима и прозорима. Самоћа легла као прикована на земљу, пуну врелог испарења, опхрвалости и изнемоглости. И време се задувало, и споро и једва приметно се крњи садашњост. Око белог топа нечујно се витла гомила вечерњих лептирића, и по њему се начичкао читав венац оног пахуљастог праха са њихових крила, што бесомучном брзином подрхтавају и трепте. По дасци и непомичним фигурама скачу и миле лептирасте сене, а на зиду се попела огромна људска сенка главом чак до плафона, и на њеном профилу опа. жају се споре и болне гримасе које подсећају на Бајаца и његову велику арију из последњег чина.

Колико је сатир Бесмислено и бесциљно питање, које искрсава у самоћи, и које се јавља на уснама кад човек пожели да викне оно што нема имена, па заћути. То је питање као нека аутоконтрола свести која се боји заноса и летаргије. МИ одмах затим наступа потпуна рав“ нодушност за директан одговор. на то питање, и, напрегнуто и уморно, крећу се опет старе мисли, све у једном кругу, као они затворени медведи по зоолошким баштама, који ваљда сви помахнитају од робовања и досаде. Представе се вешају и нижу једна о другу, и, кад