Srpski književni glasnik

"

САМОЋА. 165

ланац одвише отежа, откине се као кинематографска слика, тишина и некретање се часом потенцира до ужаса, затим нешто зашушти прво с поља, па онда у мени, и ритам и бат мисли у кругу наново се почне.

У даљини зацврчала колица, а сасвим далеко као да неко цепа дрва. Али се нигде не види кретање. И по угловима собе, где и дању има помрчине и где се увек нешто тајанствено дешава, и тамо је празно и глуво. Све се скомлело и трпи. Страсти притихле и жедне за ветром и росом, а темперамент болује од хистерије... О, зашто у овој самоћи не видим онај свети сребрни рефлекс сунчева рођења који сећа на маслинове шуме левантских острва. Зашто су ме оставиле оне велике екстазе, кад сам нетремице гледала сунцу у чело, и са засенутим очима газила преко сенки које нисам ни опажала... Свугде спуштене завесе, као да у свакој кући лежи и јечи бо: лесник; земља дише кратким и кужним дахом; грајање цврчака још није почело : одсвуда долази онај гробљански мирис суве траве и цвећа и усијане масне боје крстача. Све гласно, светло, лепо и раскошно некуда је пропало,

"и наизменце пролази улицом задах знојавог испарења и

оштар мирис осушене и испечене стрњике. — Стои одело моје храпави су од прашине, а кроз нос се провлачи нешто папрено и љуто. То се шале и голицају ме сићушни микроби који ће неког од нас да убију, и који су дошли из царства смрти, где су стари незнабошци замишљали нежне асфоделе са црвеним стабљикама, бледим | цветним гроздовима и чудноватим плавичастим лишћем.

Самоћа је као и умирање: трну делови душе и сужава се живот човечји. У самоћи живи само гениј трп» љења, који је све подигао, али све и срушио. Смрт је апсолутна самоћа, јер човек тек онда умире кад прекине све везе тела, срца и ума. Тело трули од болести, а душа издише док болесник постепено убија у себи нагон за животом. Човек који умире редом савлађује и чупа симпатије, навике и потребе, како редом увиђа да му нико и ништа више не може помоћи да живи. Он се одриче