Srpski književni glasnik

166 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

својте, не познаје више своје идеале, и презире књиге, науку и савест. И кад најзад обори све чиме се некад градио, и, још жив и при свести, пређе преко својих сопствених рушевина, тада долази онај највиши ступањ самоће са великим предсмртним ужасом без надања и суза. Умирући тада осећа да се у њему дешава нешто велико, важно и неодложно: природа полагано откопчава и попушта точкове и регулаторе машине, и човек, први пут откако је жив, осећа одмор у мозгу. Свест мркне, и земаљско и загробно опажање се меша. Престаје очајавање и плач, и важно је само не пропустити тренутак кад ће се живот завршити. Доња вилица још трза и мрда, али из оне велике самоће не допиру гласи. Глава се спушта, дах шишти, прса се угињу а леђа гуре, и задње осећање је страх од вечите усамљености, а задња визија жути потоци сува лишћа међу гробовима.

О, како бих хтела да нешто макне или шушне, да неко милостив и добар уђе у моју собу, да човечји или животињски глас, песма или клетва, заплаши тишину и одагна самоћу. Ништа не чујем. Тамо далеко видим само линију плаве хладне светлости, и то ме сећа на светлуцање гњиле материје која се распада, и на безшумно кретање љиггвих белих црви, који су задњи и најпростији закључак страшне логике земаљског живота.

Пред отвореним вратима Хектор гребе шапама. Скочим да му нешто кажем и да му поласкам, али он ме својим мокрим очима премери као ствар на коју се одвећ навикао, и, онако врућ и прашан, склизну преко две ши: роке степенице у сусрет ноћи и хладу.

Исидора СЕКУЛИЋЕВА.

| Е + У | “ ||

= ~“ дај и ВИРУ =