Srpski književni glasnik

168 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

Одједном, све прену радознало, као мало час при појави мале Башелри. То је Велмажуров добош, призор гиздавог сељака са меким филцаним шеширом преко ува, са црвеним појасом око бедара и сељачким прсником о рамену .. Срећна Одибертина мисао, њен урођени женски укус, да га овако обуче, да би више падао у очи међу црним фраковима. У добри час, све је то ново и неочекивано, овај дугуљасти добош што се љуља о свирачевој мишици, мала свирала по којој прелећу његови прсти, и лепе арије са двоструким звуком, чији весели и живахни ритам буди устрептали атлас што се прелива на лепим плећима. Блазирану публику забављају ове једноставне и свеже песмице, ови старински француски напеви који миришу на рузмарин.

-— Браво!... Браво!... В15!...

И кад Валмажур засвира 7иренов марш, у пуном и свечаном ритму, уз пригушену пратњу оркестра, који је допуњавао пискави глас свирале, клицању нема краја. Мора да се појави два пута, десет пута, изазиван у првом реду од Нуме, који је понова распаљен овим успехом, и који сада приписује себи овај „изум своје жене и свастике“. Он прича како је пронашао овога генија, објашњава чудотворну свиралу са три рупе, даје ближа обавештења о старом замку Валмажура.

— Он се одиста зове Валмажур 2

— Сасвим.. из породице кнежева де Бо. . то је последњи потомак.

И ова бајка кружи свуда, шири се, улепшава, прави роман од Жорж Сандове.

— Ја имам документа код куће, тврди Бомпар, гласом који не допушта да му се противречи.

Али, усред овога више мање извештаченог одушевљења отменога света, једно сирото мало срце силно куца, једна младалачка главица заноси се лудо, узимајући 03: биљно ове усклике и ове бајке. Не говорећи ни речи, и не пљескајући, укочених, заблуделих очију, повијајући сањиво свој витки стас по такту овога херојског марша,