Srpski književni glasnik

-

Нума РУМЕСТАН. 169 Хортензија замишља да је опет тамо далеко, у Прованси, на високој заравни са које се виде сунцем обасјана поља, док јој њен свирач извија почасну песму, као старински витез својој дами, и придева за свој добош црвени наров цвет, са извесном грубом отменошћу. Ова успомена прожима је слатко, и сасвим тихо, спуштајући главу на сестрино раме: „Ох, како се осећам добро“, шапуће она дубоким и искреним гласом, на који Розалија не обраћа пажњу одмах, али који ће јој мало касније бити јасан, и брујати јој у ушима као дошануто предсказање блиске несреће.

— Но! драги мој Валмажуре, јесам ли вам ја рекаог... Какав успех !... Зар не» узвикује Руместан у малом салону где је била постављена вечера с ногу за уметнике. Остале музичке величине налазиле су да је тај успех мало претеран. Ла Вотерова, седећи, спремна за одла. зак, чекала је своја кола, и покривала своје огорчење једном великом чипканом кукуљачом која је силно мирисала; а лепи Мајол је стајао уморно поред стола, мичући нестрпљиво леђима, и секао гневно једну шеву, замишљајући да под сечивом држи добошара. Мала Башелри није била тако љута. Она је изигравала дете у једној групи младих кицоша, смејући се и лепршајући, гризући хлепчић са шунком својим белим зубима, као какав изгладнели ђачић. Покушавала је да свира у Валмажурову фрулу:

— Погледајте само, госпон министре.

Затим, угледавши Кадајака иза Његовог Превасход“ ства, она му, обрнувши се нагло у ковитлац, пружи чело за пољубац, као девојчица.

— 'бар дан, ујкице.

То је било измишљено сродство, својакање иза кулиса.

— Лажна ветропирко! прогунђа „вешт директор“, испод својих белих бркова, али не баш тако гласно, зна-