Srpski književni glasnik

170 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

јући да ће она ускоро постати чланица Опере, и то чланица од утицаја.

Валмажур је кочоперно стајао пред камином, окружен женама и новинарима. Страни дописник испитивао га је грубо, не више оним сладуњавим гласом којим искушава министре у приватним аудијенцијама; али сељак му је без забуне одговарао стереотипном причом:

— То ми је пало на ум ноћу, слушајући како пева славуј... |

Г-ца Ле Кеноа прекиде га пружајући му чашу вина и један пун тањир који је нарочито спремила за њега,

— Добар дан, господине... сад ја вама нудим ужину.

Она му је била покварила ефекат, и он јој одговори лаким покретом главе, показујући на камин:

— Добро... добро... спустите то овде.

И настави своју причу:

— ..Што тица божја постиже с једном рупом...

Хортензија стрпљиво сачека крај, и онда му поче говорити о његовом оцу и његовој сестри...

— Како ће се она радовати!

— Та да, није баш рђаво испало.

Смешећи се задовољно, он је упредао брк, бацајући неспокојно поглед око себе. Били су му рекли да директор Опере хоће да му учини понуду. Он га је вребао издалека, показујући већ глумачку суревњивост, чудећи се како људи могу обраћати толику пажњу овој малој ништавној певачици; и сав обузет том мишљу, он није сматрао за потребно ни да одговара лепој девојци која је стајала пред њим, с лепезом у рукама, у лепом и доста смелом ставу, који се задобија у отменом дру“ штву. Али она је баш волела што је он такав: хладан и пун презирања за све што нема везе са његовом уметношћу. Дивила му се што онако с висине прима похвале којима га је Кадајак обасипао, са својом познатом смелошћу: — Сасвим... сасвим... кажем вам оно што мислим... Много дара... оригиналног, новог дара... Ја желим да