Srpski književni glasnik

А РИРИ рћи О таа а РНИИИ ка +. 1 у о поли ИН и ит

БАЈКА О ЖЕНИ.

Љубичастом паром дише Земља сана,

Модри су чемпреси сагли главе тужно, Врх Мртвога Мора крикне која врана, У златноме бакру тоне сунце јужно.

Усијан се песак бели и прелива, Задрев у небеса ред планина спава,

На црвеном жалу слет ждралова снива, Рој мушица дршће изнад речних става.

Врућ, запахнут миром и музиком боја, Са досадом Човек сав тај раскош мотри, Лежи сиров, крвав, пун длаке и зноја, И тражи у сунцу да свој одглед смотри.

< + (Ра

Зрелост једног дана празна му је сена, Нејасних облика једно Ново чека,

Скуп раскоши, сунца, нестално кб пена. — И одједном он се страшћу зацерека:

–

Е:| | = МР | т Га Ц = [|

[ 4 |

Са јелових гора слазила је Жена.

Милутин Бојић.