Srpski književni glasnik

Иво Ћипико. | 195

ако нема довољно новаца, и, друго, кад то не може, да уђе у брод и без карата. Ћипико је, у тој сцени, био на висини врло доброг приповедача. Пошто је убога жена исцрпла сва средства да дође своме циљу, она пада у једно кататонично стање свести кад се узима прва идеја, која падне у свест. Та идеја била је да, са сином, уђе у брод и без карата. То јој не испада за руком. Морнар је врати. „„Даска је истегнута. Параплов помало натрашке измиче. — „Пустите ме ако Бога знате“, зајауче Цвијета. „Ево вам све што имам““. Брод, наравно, полази, али Цвета, у психолошком стању у коме се налази, не може да верује да он може да пође без ње. У овоме тренутку, параброд је због ње измишљен, он је због ње дошао и због ње и полази за Загору. Параброд полази, али њој изгледа да он стоји. Она је упрла очи у њега да га, снагом своје потребе и убеђења, заустави. Параброд се обрће, али њој изгледа као да се обрће да би пристао у луку: она се још нада. Машина јаче удари, дим се диже до неба, и брод залази нагло морем. Цвета је мислила да може да га сугестионира. Но, параброд се удаљује. Из стања сугестује, Цвета пада у халуцинацију: пред очима јој се указа болесни муж, нејачад, кућа, комшилук. „„Хтјела би да га зазове, ну глас је издао; неда јој се. Унутарња нека сила подиже јој руку, да га заустави. М та рука, на неко вријеме, остаде распружена у ваздуху. — „Оде!“ изрече болно, син јој Марко““. Ова сцена је нарочито карактеристична за дар Ива Ћипика. Ћипико је, на начин одличног приповедача и, покаткад, у ставу и „проседеима“ Лазе К. Лазаревића умео да уђе у психолошки моменат

_ Цветин и да га, поступно, логично и с пуно необизни-

јих детаља, аналише, детаљише и поентира, увек мирно,

без пребацивања, у тону. Нарочито је ту карактеристи.

чан онај прости начин излагања, лак, ненамеран и спон-

тан, и такав исти стил да се изразе тако сложене и не-

обичне ситуације какве су Цветине ситуације. Нарочито

је с много талента израђен онај низ Цветиних покушаја 13%