Srpski književni glasnik

Ф 4 .

196 Српски КњЊижЕВНИ ГлАСНИК.

да, прво, дође до закључка да купи карте и ако нема довољно новаца; да, друго, понуди билетару мању своту новаца под ону под којом се купују карте; да, треће, кад тим не успе, покуша да увери и да са толико новаца треба да јој се да карта; да, четврто, улази у брод без карата; да, пето, избачена на поље, покуша да сугестијом заустави параброд који се креће; да, шесто, и ако се параброд креће не верује да се он креће; да, најзад, као последњи покушај, издиже руку у вис, као да неком унутарњом снагом свога убеђења, заустави параброд који је већ давно пошао. Та рука, подигнута у вис, са раширеним прстима, на ветру који звижди кроз катарке и конопе по бродовима у луци, испод кише која је почела да ромиње и изнад мора које се разбија о луку, стоји, у том Цветином трагичном моменту као какав споменик и симбол бола, црн, мистичан и свечан. Том симболистички уздигнутом руком у вис, могао је да заврши сцену само један у истини видовит приповедач. Уопште, кад смо већ на томе, Ћипико је један од оних наших приповедача који с највише успеха, као што је речено, уме да спушта завесу, да завршава сцену. Код њега је то увек срачунато: он хоће ефекат у последњем моменту, он хоће да публику остави под последњим утиском, и с тога се нарочито за њега спрема. Једна је незгодна страна тог његовог начина, што се он врло често понавља, и што је постао нека врста манира. Такав је они у приповеткама: Логибе кб од Шале, На сами Бадњак, Крај Мора, и тако даље. Што је нарочито главно, он је с тим поентама понекад и нескладан. Поента, каква је у сцени коју смо анализирали, складна је, одговара целом припремању за њу, еквивалентна је, да тако речем, „казна кривици“. Али, има сцена где је поента подвученија но што допушта излагање сцене, подвученија је него што је припремана. У том случају, осећамо „есћес“, нелагодност, бол, несклад; буни се наше осећање правде, наше схватање људи. У „слици с острва“ На сами Бадњак, например, поента