Srpski književni glasnik

небрби иАа њу Е = +

|. ме.

и + РР

КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД.

„ЛиРИКА“ ВЛАДИМИРА НАЗОРА.

Владимир Назор изазивље чуђење — не увијек и удивљење — својом необичном продуктивношћу. Досад је објелоданио Славенске Легенде (1900), Живану, покушај епоса из праславенске митологије (1901), ГГјесму народа хрвашскога, пригодом прославе четиристогодишњице Марка Марулића (1902), Књигу о краљевима хрвашскијем (1908) и Крваву Кошуљу, серију истарских балада. Све толу стиховима, не напомињући оно што је оставио непрештампано. У прози је објелоданио роман из истарске прошлости Крвави дани и истарску причу Вели Јоже. Родом је из Далмације, а службује као професор у Истри, којој је посветио лијеп дио свога рада и осјећања. Писац који је до тридесет и пете године своје објелоданио то: лико књига, није могао у свакој дати савршено дјело. Од 1894 до 1911 писао је и објелодањивао лирске пјесме, које му је Друштво Хрватских Књижевника у Загребу објелоданило, међу својим редовитим издањима, под насловом Лирика. Ова интересантна збирка много приноси разумијевању ранијега Назорова рада. Раздијељена је у девет циклуса, а садржи до стотину пјесама.

Из трију првих циклуса (Брошика, Фебре, Пред храмом) разабире се повијест ауторова развоја. У првом је ведар и оптимистичан, а када му се љубав претвори у химеру, спопада га скепса и горчина. („У Кавезу“). Враћа се у родно село, к мајци („Повратак“), сјећа се младих